Nogu pred nogu, staračkim korakom, grabio je đed naviše, kroz visoka paprišta. Još se ponegde noć grabila za nebo. Gde god bi vrhom kose, prebačene o koščato rame, zakačio polegle bukove grane, zazvonio bi glas neotkovane oštrice. Žurila je starina da za praskozorije stigne do rajačkog ruvna, podno samog vrha planine. Jutro nije žurilo nikud. Čekalo je strpljivo svojeg zdravičara da stigne i kao toliko puta dosad podigne bukliju, prekrsti se i otpije tri kratka gutljaja pa da zajedno otkuju kosu.

Dobra ti sreća ovi dani i srećan nam rad – veli starac nebesima, zagledan u tmurno jutro nad Suvoborom i Divčibarima. Nebo mu blagim vetrom otpozdravlja. Zaječa otkov svud po Rajcu ko manastirsko klepetalo. Zazvoniše za njim i druga. Odsvukuda. Jednoličnim ritmom kao da samo jedan otkiva. Ko da srce kuca.

Eno pod onom... onom dole bukvom sam se rodio – veli setno deda Radisav, milujući pogledom prastaro drvo u dnu dugog, mirisnog otkosa. Odavno su oboje načeli devetu deceniju života na Rajcu. Jednako se naborali. Nakrivi starac šajkaču više na desnu stranu i osloni se čvršće na kosu pa nastavi. Osamdeset i pet godine nas dvoje drugujemo. Sa trinaest me je leta otac naučio da kosim i evo još se ne predajem.Kako ko od kosača pristigne na livadu tako đedo dotegne nošnju ako se gde pogužvala, digne kosu ko vladarsko žezlo i priđe da se izljubi. Nijednog nije izostavio. Domaćinski, ljudski i očinski. Daće bog da prođe bez kiše danas... 

Za defileom učesnika sledi revijalni deo takmičenja. Osvrtalo se sunce na taj lakat nekoševine da je totalno sagori. Upiljio se jedanLajkovčanin, u travuljinu, kao da moli da oprosti i kosi i njemu. Malo šta mu se od lica razaznaje. U poređenju sa njim Karaljević Marko nije ništa drugo nego ćosavi đilkoš. Kasna je ovo trava. Tvrda. Teška za košenje, al će pasti. Mora. "Gledaj sine" reče i zamahnu toliko da ceo Rajac legne pod kosu. Eto ga i Sima korak za tatom, odavno ga je otac opremio za kosača. Umudrio se. Merka očeve otkose, jesu li valjani.

"Kao što je i mene otac učio, učim i ja njega. Kosidba je umetnost. Ples salivadom. Što više žuriš sve manje stižeš... Pustiš kosu da vodi, a ti je pratiš". Kako govori o livadi zaista se čini kao da pleše. Diše. Kao da se izvija i podaje kosi...

"Ali, ruku na srce da ne grešim dušu, koliko god da sam već srastao sa kosom i da ovu umetnost u dušu znam, uvek napominjem da su po mojemu mišljenju i najbolji kosci i najbonje kose sa Zlatibora i Mrkonjić-Grada. Brdski kosači su čudo. Gledaš ih i uživaš" – rečju prekida slatku opsenu nekadašnji šampion rajačke kosidbe i naočiti đidija (kosač koji najbolje kosi, najbolju nošnju nosi i najbolje peva).

Dan se već odavno previo preko podneva. Vreme je za veliko takmičenje. Petnaest cvetalih staza čekaju svoje berbere. Krenuli su! Cede se pod opancima sokovi poljskih svetova. Livada se niže u otkose. Zatrči se sunce s vrha pa naniže kosom. Treskaju brusevi i bilegije o vodijere. Treskaju vodijeri o butine kosača. Zgrčile se butine u oslonac izvijenim telima... "Ti si, bre, dušman kosi. Nečovek. Stani, bre! Naoštri je! Daj joj da udahne" dobacuje voditelj Kosidbe nekome od takmičara. Sudije su jednoglasno izabrale pobednika. Za njim je ostala gola zemlja i najširi otkos. Brzina je spram ova dva kvaliteta najmanje bitna. "Svi smo pobedili. Najmanje je to važno" – kaže jedan kosac, vukući prstom, ko gudalom, preko oštrice kose. Povio je šakom tek pale trave. Da je nagradi. Da joj zahvali.

I u pravu je što kaže. Svi su jednako i prvi i drugi i treći i poslednji. Pobedila je tradicija, u skladu sa njom sledio je kosački ručak. Na sveže otkošenu travu domaćice "ručkonoše" stavljaju ćilime i bele stoljnake i iz korpi iznose tradicionalna jela - da kosci povrate snagu. Nakon ručka na otkosu kosači sa kosama na ramenu kreću na vašarište glasno pevajući u višeglasju.

Ovaj lepi kosidbeni vez izatkan je vekovima pre ovoga dana da traje vekovima za ovim danom. Još samo da se i ono u hladovini šatri i vašarišta oko njih ne premetne u nekakav surogat tradicije. Teško da bi se vekovi u tome razabrali.